Opel Team Serbia

Šeikov dnevnik, januar
2013.
>
>
>SAMO što smo poleteli, zvao Njegovo
Veličanstvo šeik brat Kalifa, da me pita da li on to mene ne vidi na drugoj
strani našeg dugačkog trpezarijskog stola, ili mene nema na doručku.
Ja mu rekao
da idem do Mančester sitija, da vidim da li je Njegovo Veličanstvo šeik brat
Mansur nešto kupovao od igrača u prelaznom roku, a usput ću da svratim do
Srbije. Brat Kalifa pitao šta je to Srbija, a ja mu rekao da je to ona
zemlja iz
koje su onomad došli svojim, a vratili se našim avionom, jer se njihov
pokvario.
Onda me je on pitao jesmo li bacili taj njihov avion što se pokvario, ja mu
objasnio da se to u Srbiji ne radi, nego da se kod njih stvari
popravljaju. Brat
Kalifa rekao "Svašta ima na ovom svetu", poželeo da mi Alah podari srećan put,
lepu kupovinu i da mu se javim sa druge strane stola kad budem bio ponovo na
doručku.
>
>* * * * * * * * * * * * * * *
>
>Malo sam se uplašio tokom sletanja. Naime,
sleteli smo na parče betona pored neke omanje zgrade sa tornjem, pa sam mislio
da nam se nešto desilo i da smo prinudno sleteli, tamo gde smo mogli. Onda je
pilot objasnio da je sve u redu, ali da je njihov aerodrom mali pa to sve malo
čudno izgleda. Rekao sam sekretaru da zapiše da, ako ikad budemo ponovo
dolazili, kupimo taj aerodrom i da ga malo sredimo i povećamo, da ne
moram da se
stresiram ponovo.
>
>Onda sam izašao iz aviona, gde me je sačekao
brat Aleksandar i neki vojnici. Jedan od vojnika je visoko podizao kolena i
vitlao nekom sabljom, onda mu je brat Aleksandar klimnuo glavom, pa se ovaj
sklonio, a onda sam i ja klimnuo glavom i moje obezbeđenje je vratilo svoje
sablje, pištolje i puške u korice. Vojnik izgleda nije imao loše namere. Ostali
vojnici su bili iste visine i sasvim lepo poređani, pa smo pored njih prošli a
oni su nas gledali netremice. Svideli su mi se ti vojnici, pitao sam brata
Aleksandra mogu li da ih kupim i da ih držim kod mene na aerodromu za slučajeve
kad mi dođu neki gosti, na šta se on prvo malo zbunio, a onda je sa žaljenjem
rekao da to nije moguće. Pa sam i ja sa žaljenjem rekao da je to šteta, a moj
sekretar je takođe sa žaljenjem precrtao vojnike sa spiska za
kupovinu.
>
>* * * * * * * * * * * * * * *
>
>Onda me je brat Aleksandar odveo u neku zgradu
sa crvenim tepisima i uzanim hodnicima gde smo, u nekoj prostoriji veličine mog
kupatila u Abu Dabiju, imali sastanak sa mnogim nekim ljudima. Pitao sam brata
Aleksandra da li se to nalazimo u ambasadi Ujedinjenih Arapskih
Emirata, a on mi
je rekao da mi nemamo ambasadu u Srbiji. Konstatovao sam da je to šteta i da
bismo mogli da kupimo ovu zgradu u kojoj imamo sastanak, da to bude naša
ambasada. Brat Aleksandar je sa žaljenjem rekao da to nije moguće, jer je to
zgrada Vlade Srbije. Ja sam pogledao kroz prozor i video neku zgradu u
ruševinama, preko puta. Pa sam pitao brata Aleksandra mogu li da kupim tu
zgradu, ako već ne mogu ovu? Brat Aleksandar je sa radošću rekao da je
zgrada na
prodaju, ali u paketu sa fabrikom vojnih raketa, a njegov kolega brat Mlađan je
dodao da je i taj paket takođe u paketu, sa osam poljoprivrednih kombinata i
kreditom za navodnjavanje. Pošto mi se ta zgrada preko puta dopala, rekao sam
sekretaru da stavi na spisak i zgradu i kombinate i kredit i rakete. Pa ćemo
posle da vidimo šta ćemo sa svim tim. Za rakete nije problem - na
Bliskom istoku
uvek može da se nađe neko kome to treba. A ni za poljoprivredne kombinate nije
problem: ako imaju neku lepu travu, možemo da je stavimo u Mančester
siti.
>
>* * * * * * * * * * * * * * *
>
>Posle smo obišli neko veliko betonsko korito
sa sedištima na strani i velikom livadom u sredini. Po golovima koji su bili sa
po svake strane livade, pretpostavio sam da bi to moglo biti neko igralište za
fudbal, a da će posle da me vode da vidim i neki pravi fudbalski stadion. Brat
Aleksandar i domaćin igrališta, brat Dragan, rekli su da posle neće da me vode
nigde, jer je ovo na čemu smo sada fudbalski stadion njihovog najvećeg
fudbalskog kluba. I da je taj fudbalski klub nekad bio šampion Evrope i sveta.
Ja sam se slatko nasmejao, a i oni su, da me ne uvrede. Onda su mi objasnili da
se nisu šalili i da je stvarno tako bilo. Meni je bilo žao kluba, pa sam rekao
da bi njihovi bogataši trebalo da kupe taj klub, kao što je naša
porodica kupila
Mančester siti. Onda su oni rekli da zakon ne dozvoljava da se klub
kupi, a i da
su bogataši delom u pritvoru, a delom se kriju. Ali da ja mogu da budem sponzor
kluba. Pa su se nasmejali, a i ja sa njima, da se ne uvrede.
>
>* * * * * * * * * * * * * * *
>
>U Srbiji smo bili i u lovu. Svidelo mi se
lovište, htedoh da ga kupim, ali brat Aleksandar je sa žaljenjem rekao da
lovište nije na prodaju, već trideset i nešto godina, otkad je umro njihov
najveći lovac.
>Takođe smo otišli i u neki klub na večernju
zabavu, svideo mi se i klub i pevačica, ali brat Aleksandar je sa radošću rekao
da oni imaju prilično veliki izbor pevačica, pa nisam kupio ni klub, dok ne
odaberem bolju pevačicu. A to ni ne znam kad ću, jer sam završio posetu i
odleteo u Mančester siti. Danas igramo protiv Arsenala, neka nam Alah podari
pobedu. Sekretaru sam rekao da me, kad se vratimo u Abu Dabi, podseti šta smo
kupili u Srbiji, ne bi li o tome obavestili Njegovo Veličanstvo šeika brata
Kalifu, na doručku, kad se i ako se vidimo.
>
>Obradovaće se, on uvek voli kad ja nešto
kupim.
>
>

...Ali sve dok se calibre rasturaju u delove i budze kadeti ja sam srecan

...Ali sve dok se calibre rasturaju u delove i budze kadeti ja sam srecan

...Ali sve dok se calibre rasturaju u delove i budze kadeti ja sam srecan

...Ali sve dok se calibre rasturaju u delove i budze kadeti ja sam srecan

...Ali sve dok se calibre rasturaju u delove i budze kadeti ja sam srecan