U poslednjih dvadesetak godina, gustina saobracaja i uopšte broj automobila na putevima se drasticno povecao, više nego udvostrucio. Uprkos ovoj cinjenici, broj saobracajnih nesreca se nije povecao.
Uz veliki globalni napredak u samoj saobracajnoj infrastrukturi, velika zasluga ide i novim sistemima bezbednosti za ucesnike u saobracaju. Naravno, tu pre svega mislimo na putnike u vozilima, koji se danas voze u snažnijim, ali i bezbednijim automobilima. Nakon sigurnosnih pojaseva (Ford, 1955.), vazdušnih jastuka (GM, 1974.) i ABS sistema (Bosch i Mercedes-Benz, 1978.), pre desetak godina se došlo do još jednog velikog pronalaska koju >glavu cuva< u kriticnim situacijama. To je ponovo patent kompanije Bosch, originalno nazvan >Elektronisches Stabilitätsprogramm< (ESP). Vrlo brzo su svi svetski proizvodjaci uvideli efikasnost tada novog sistema i poceli su isti, u razlicitim varijantama, da ugradjuju u svoje serijske automobile. Otuda i veliki broj razlicitih naziva za njega, kao npr. VSC (Vehicle Stability Control, Toyota), CST (Controllo Stabilita, Ferrari), DSC (Dynamic Stability Control, BMW i MINI) itd. To je u suštini sve jedan te isti sistem, koji je jednostavne konfiguracije, ali izuzetno složene mehanike i elektronike. Pokušacemo da vam u daljem tekstu objasnimo neke osnove revolucionarnog ESP-a.
Nemacka kompanija Bosch je još odavno pocela ingeniozno da se implementira u automobilski svet svojim elektronskim sistemima. Ova kompanija (Robert Bosch GmbH, osnovana 1886. godine) je prva proizvodila elektroniku za startovanje automobila i od prvog dana je prakticno vezala sve proizvodjace automobila za svoje proizvode i usluge. Nakon proizvoda bazicne auto-elektronike, definitivno najveci njihov pronalazak jeste ECU, odnosno centralni kompjuter (kontrolna jedinica) automobila. Odatle je sve pocelo. Za ECU svakog modernog automobila je danas vezano sijaset Bosch-ovih proizvoda – od brisaca i grejaca zadnjih stakala, pa sve do ABS-a i ESP-a, o kojem ovoga puta govorimo. Inace, Bosch je najveci svetski dobavljac u auto-industriji sa godišnjim prometom od oko 50 milijardi dolara, ukupno 260.000 zaposlenih lica i preko 1000 zvanicnih patenata! Medju tih hiljadu našao se i ESP, odnosno program stabilnosti vozila.
Ovaj elektronski program stabilnosti nastoji, jel, da održi automobil stabilnim u svim uslovima vožnje. Ono što je njega proslavilo i etiketiralo kao vrlo efikasnim jeste funkcionisanje u ekstremnim, kriticnim situacijama. ESP ima mogucnost ispravljanja grešaka vozaca i reaguje umesto njega u potencijalno opasnim situacijama na putu. Primarna namena je održavanje putanje vozila, dakle, eliminacija bilo kakvog proklizavanja, pod- ili nad-upravljanja (understeer i oversteer), a to se postiže uklapanjem u postojece ABS i TCS sisteme. Dok za ABS svi verovatno znamo šta je, TCS je skracenica za >Traction Control System< i ima relativno malu ulogu kao nezavisan sistem – omogucavanje adekvatne trakcije tockova i podloge, najcešce pri kretanju iz mesta. Drugim recima, eliminiše njihovo proklizavanje, odnosno okretanje u mestu. Sa TCS-om nema više škripa guma pri naglom startu, ali ovaj sistem je danas mnogo znacajniji jer omogucava našem ESP-u znacajnu hardversku podršku. Ovom triu treba dodati i ECU kao glavni >nadzorni organ< u automobilu.
Kao što i sami vidite ESP prakticno nije nezavisan sistem, vec se sastoji i iz više drugih. Samo simultani rad ABS, TCS, ECU i ESP delova može dati rezultat, gde možemo pridodati još i BA (Brake Assist) i EBD (Electronic Brakeforce Distribution) sisteme kao relevantne. Osnova svega jeste da ESP kontroliše rad kocnica i motora vozila. Rad kocnica se kontroliše pre svega putem ABS-a, ali i svih njegovih pridružnih sistema (BA, EBD itd.). Shvatanje uticaja sistema stabilnosti vozila je vrlo jednostavan – zamislite da se vozite na sankama niz strm nagib prekriven snegom. Na onim obicnim sankama, naravno, nemate volan i prakticno morate upravljati putem nazovi >ESP principa<. Da bi skrenuli levo morate spustiti levu ruku u sneg i napraviti otpor o podlogu, logicno, obrnuto za suprotnu stranu. Tako vi prakticno kocite levom, odnosno desnom stranom vašeg >vozila< i menjate mu pravac kretanja. Slicna stvar se odvija i u automobilu koji je opremljen ESP-om. On, na osnovu velikog broja podataka iz nekoliko senzora, kroz ECU u trenutku odlucuje koji tocak, tj. koji tockovi i sa koje strane trebaju da koce kako bi vozilo što efikasnije održalo svoju inicijalnu putanju.
Razvitak ESP sistema je donosio i razlicite verzije i generacije ovog implementrianog uredjaja. Najveci progres iz generacije u generaciju je uglavnom vezan za broj razlicitih senzora i uredjaja koji daju važne informacije za njegov rad. Tako danas imamo aktuelan sistem koji poseduje brzinske senzore novijeg tipa na sva cetiri tocka, koji pored toga što mere brzinu pojedinacnog tocka, takodje i odredjuju smer njihovog kretanja i nagib pod kojim stoje u odredjenom trenutku, što je relevantno za prednje tockove. Pored njih, tu je i glavni orijentacioni senzor, koji je postavljen pozadi i na osnovu njegovog rada ECU zna u kom se smeru krece automobil, da li je došlo do naglih promena pravca, da li je došlo do vertikalne rotacije itd. Svi ovi senzori su povezani sa ECU-om, glavnim kompjuterom u automobilu, odakle se distribuira komanda samom vozilu. Komanda može biti usporavanje ili pak ubrzavanje rada motora zavisno od situacije, ali i kocenje tockova, i to svakog tocka ponaosob! Ovo se izvodi slanjem komande od ECU-a ka hidraulicnom modulatoru, koji se inace brine za pravilan rad ABS-a. Ovaj modulator je postavljen izmedju glavnog kocionog cilindra i kocionih cilindara u tockovima i tako prakticno kontroliše rad svakog tocka. Ranije je uticaj bio samo na dva, pa zatim na tri, medjutim danas aktuelna generacija sistema stabilnosti nezavisno utice na sva cetiri tocka simultano!
Brojne svetske studije o bezbednosti u saobracaju su nedvosmisleno pokazale da ovaj sistem po efikasnosti ide rame uz rame sa pronalascima kao što su sigurnosni pojasevi ili vazdušni jastuci. Najveci uzrok nezgoda sa fatalnim posledicama jesu upravo one zbog iznenadnih situacija i proklizavanja automobila. ESP pomaže da se vozilo održi na svojoj putanji, što je konkretno u SAD pomoglo da se godišnje spasi preko 7000 života, što je u procentima oko 30% manje nesreca sa tragicnim ishodom! Naravno, imajuci u vidu veliku kontrolu koju ova elektronika na sebe preuzima, mnogi vozaci prevashosno snažnijih, sportskih automobila su se žalili kako nemaju potpunu kontrolu nad kolima i da ESP znacajno smanjuje krajnje performanse. Od pre nekoliko godina se nudi kompromis u vidu tastera koji iskljucuje rad ESP sistema, ili kompjutersko podešavanje uticaja ESP-a u vožnji po želji vozaca. Ipak, ovo su ekstremni slucajevi i naravno da je preporucljivo da on stalno ostane ukljucen, pa tako u vecini modela koji nisu namenjeni nekoj bržoj vožnji i nema ove opcije. Dokazano je da ESP cuva živote i definitivno je poželjno imati isti ugradjen u automobil. Možda (i daj Bože) njegov rad nikad ne vidite na delu, ali u ekstremnim situacijama on svakako pruža veliku sigurnost vozacu i putnicima, pa se uskoro ocekuje da bude i zakonski standard za sve automobile koji se budu prodavali na tržištu.
Izvor:
http://www.speed-industry.com/
Prijavite se
FAQ
Pretraga
,a obećao sam da ću biti koncizniji 
),a žele da saznaju nešto više o ESP-u,sledeći link donosi SLIKOVITI opis istog.